Harmonika u tradicionalnoj muzici

Izneta 1829. godine, popularnost se brzo širila: uglavnom je bila povezana sa običnim ljudima, a širili su je Evropljani koji su se emigrirali širom sveta. Harmonika u obojicima i klavirskim oblicima postala je omiljena narodna muzika i integrisana je u tradicionalne muzičke stilove širom sveta: pogledajte spisak muzičkih stilova koji uključuju harmoniku.

Harmonika u popularnoj muzici.

Harmonika se pojavila u popularnoj muzici od 1900. do 1960. godine. Ovaj poluvremeni se često nazivaju "zlatno doba harmonike". Pet igrača, Pietro Frosini, dva braća Grof Guido Deiro i Pietro Deiro i slovenačka braća Vilko Ovsenik i Slavko Avsenik, Čarls Magnante bili su u ovom trenutku glavni uticaji.
Većina pozorišnih pozorišta zatvorila se tokom Velike depresije, ali su harmoničari tokom 1930-ih i 1950-ih učili i radio za radio. U grupi je bio koncertni virtuoz John Serri, Sr.Tokom pedesetih do osamdesetih godina harmonika je dobila značajnu izloženost na televiziji sa performansama Mirona Florena na Shov The Lavrence Velk. Krajem pedesetih i početkom šezdesetih, harmonika je opala popularnošću usled porasta rokenrola. Prvi harmonik koji se pojavljuje na Nevport Jazz festivalu bio je Angelo DiPippo. Može se videti kako svira harmoniku u filmu Kum. Takođe je komponovao i izvodio harmonikom na delu muzičkog filma Vudi Allenovog filma U Rim sa ljubavlju. Dvaput je prikazan na The Tonight Shov sa Johnni Carsonom.
Richard Galliano je internacionalno poznat jazz harmonikar. Neka popularna dela koriste instrument u svojim prepoznatljivim zvukovima. Značajan primjer je Parodist "Gordon", Iarmović, koji igra harmoniku na mnogim njegovim muzičkim stazama, posebno njegovim polkama. Janković je obučen u harmoniku kao dete.
Harmonika je takođe korišćena u žanru rocka, a naročito John Linnell of Thei Might Be Giants, koja se pokazala u istorijskim ranijim radovima benda.  Instrument se i dalje često koristi tokom nastupa uživo i nastavlja da se pojavljuje u njihovim studijskim albumima.

Harmonika u klasičnoj muzici

Iako je najpoznatiji kao narodni instrument, postao je popularan među klasičnim kompozitorima. Najraniji preživeli koncertni dio je Theme varie tres brillant pour accordeon methode Reisner, napisan 1836. godine od Louise Reisner iz Pariza. Drugi kompozitori, među kojima i ruski Petar Iljič Čajkovski, italijanski Umberto Giordano i američki Charles Ives, napisali su dela za harmoniku dijatonskog dugmeta.
Prvi kompozitor koji je posebno napisao za hromatsku harmoniku bio je Paul Hindemith.  Godine 1922. austrijski Alban Berg uključio je harmoniku u Vozzeck, Op. 7. Godine 1937. prvi kompozitor harmonike sastavljen je u Rusiji. Drugi značajni kompozitori napisali su za harmoniku tokom prve polovine 20. veka. U ovu grupu uključen je i italijansko-američki John Serri Sr., čiji je Koncert za slobodnu bas harmoniju završen 1964. Američki kompozitor Vilijam P. Perri ušao je na harmoniku u orkestralnom apartmanu Sik Title Themes in Search of a Movie (2008). Eksperimentalni kompozitor Hovard Skempton započeo je svoju muzičku karijeru kao harmonika i napisao je brojne solo radove za to. U svom radu Drang (1999), britanski kompozitor Džon Palmer potisnuo je ekspresivne mogućnosti harmonike / bajana. Luciano Berio je napisao Sekuenza KSIII (1995) za harmoniku Teodoro Anzellotti. Harmonike poput Mogens Ellegaarda, Joseph Macerolla, Friedrich Lips, Hugo Noth, Stefan Hussong, Italo Salizzato, Teodoro Anzellotti, Mie Miki i Geir Draugsvoll ohrabrili su kompozitore da pišu novu muziku za harmoniku (solo i kamernu muziku), a takođe je počeo da svira barok muzika na slobodnoj bas harmonici.
Francuski kompozitor Henri Dutilleuk je koristio harmoniku u oba ciklusa iz naslova pijanog pesma Correspondances (2003) i Le Temps l'Horloge (2009). Ruski rođeni kompozitor Sofija Gubaidulina sastavio je solose, koncerte i komorne radove za harmoniku. Koncertni tango Astor Piazzolla se obavljaju široko. Piazzolla nastupa na bandoneonu, ali njegovi radovi se izvode na bendoneonu ili harmoniku.